понедељак, 12. септембар 2016.

Петар Милатовић: У Острогу најближе Богу


 
   После 33 године емиграције (емигрирах 29. новембра 1983. године после робије због тога што сам, како пише у пресуди од 12. марта 1981. године, „тврдио да је југословенско друштво труло, да југословенско друштво воде неспобни и настрани људи, да је Устав из 1974. године школски пример правне обмане народа...“, дођох 6. септембра 2016. године у свој завичај, у Острог, одакле потичу моји преци Милатовићи који имаху војводски статус 1359. године (1), а племићки 1650. године, (2) дакле после 33 године емиграције посетих светињу у којој сам крштен одмах после рођења 1949. године.
    Из Отаџбине сам отишао у емиграцију носећи, уместо пртљага, целу Отаџбину у срцу. Кажу да сам се вратио у свој завичај са моралним капиталом којим могу да купим цело небо које је свима изнад глава. Управо то потврди свештеник у Острогу Драган Крушић пред ћивотом Светог Василија Острошког питањем кад хтедох да целивам крст пред пред светим моштима: - Јесте ли ви Петар Милатовић из Беча?
   Очитавши молитву за здравље свих живих у мојој ужој и широј фамилији, отац Драган Крушић ме спроведе кроз све одаје светиње у Острогу.
    Било ми је мало непријатно што преко реда обилазим одаје Светиње, али отац Драган Крушић одагна ту нелагоду у мени рекавши народу да после "толико деценија емиграције долази у ову Светињу човек који је одувек био на бранику вере, нације и истине.
    У срцу Острошке светиње, у подножју високог Крста, односно у пећинском храму Пресвете Богомајке, тихују животодарношћу мошти Светога Василија, источника благодатне силе Божије, којима се прилази уз обавезно дубоко сагињање пролазећи кроз ниска врата да би у маленом простору пукао васељенски видик пред Часном трпезом царских двери, иконама Господа Бога и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве и светих ратника.
    Побожно слушајући молитву за све моје живе испод светог покрова пред ћивотом Светог Василија Острошког, нисам могао а да се не сетим свега у свом животу и да се не помолим за спас душе свих бездушника који су копали јаму за мене, жалећи пред моштима Свеца Острошког што многи од њих нису живи да се у том тренутку заједно помолимо Свецу.
    Ту пред моштима Светог Василија Острошог, више него икад раније, био сам, и остао убеђен, да ће само доброта да спаси овај свет који данас саморазарујући срља у властиту пропаст.
    Поред лозе изникле тамо где се упокојио Свети Василије Острошки 12. маја 1671. године, спонтано ми се наметнула паралела оног и овог времена. И данас као онда, исте зле силе настоје да разоре веру и нацију, да их подреде новом светском тоталитаризму који је данас у себи сјединио оба црна претходна тоталитаризма, комунистички и фашистички. Међутим Светиња је све то надживела. Баш као што ће светлост у људима надживети сваки мрак, без обзира с које стране долазио. Да ће баш тако бити увериле су ме благородне очи свих ходочасника које сретох у Острогу шестог септембарског дана ове Господње године.
    На крају, у високом Острогу најближи смо Богу! Проверите!
 
(1) Др Студо Мандић: Српске породице војводства Светог Саве,  Гацко 2000. године, стране: 99, 156, 157 543.
(2) Крсто Ивановић: Анали Будве 1650 године, IX Поглавље, племићке фамилије.



1 коментар:

  1. Драго ми је господине Острошки, да сте се после толико година изгнанства
    дотакли ове нам драге светиње.Слава му и милост светом Василију Острошком.Амин

    ОдговориИзбриши