 |
| Бошко Барјактаровић |
КАО ГОЛУБ У ЛЕТУ
Не, не реци ми никад да ме волиш
Те празне речи љубав не чине
Шта има лепше од загрљаја у тишини
Док грију нас срца испод месечине.
Не, не реци никад да сам ти све на свету
Љубав права... ласкања срамна не прашта
Буди слободна у љубави као голуб у лету
Само воли и ћути...јер, љубав је као машта.
Не, немој ми рећи да замном жудиш
Док сва си у трансу између пољубаца двеста
Љубав је слепа, ал` видим како рудиш
Као да вечно си млада...да ти је петнаеста.
Не, немој ми осмех иза живота скрити
Без њега ја сам нико, са оне стране дуге
И усне, са којих док жив сам сласти ћу пити
Далеко од љубави лажних, разочарења и туге.
Не, никада се не куни у љубав да је вечна
Јер, она је само трен који понекад траје
За неког` горко воће, неком је река срећна
Која тече у неповрат... и стално узима и даје.
Ах.... зар се то у очима не види код сваког од нас
Љубав се од љубави не стиди, само задрхти глас
И тело уз тело плете неке вреле магичне чари
Све љубави су са неба отете... љубав је Бог уствари.
ЗАПЛАЧИ НЕБО ТИХО, ТИ ПЛАВО ВОЉЕНО МОЈЕ
Док спим ја љубав сним, и усне жара
Топле и меке када пољубац изговарају
Волим те, жудим и лудим сасвим, и сетим
Губитницима у љубави врата раја се не отварају.
Нека... барем сам за живота два волео
Остављан био, отров разочарења пио
Падао са небеса и у провалије се пео
Само да вољен будем, да бих са вољеном био.
Заплачи небо тихо, ти плаво вољено моје
Радости сузе да ме уз њу овако сретног росе
Осмеси њени и пољупци нежни,нека ме носе
Као колевка, док љуља је мајка и срећна поје.
Срећа понекад зна бити тако сурова, као казна
Али само на трен, док те не додирне рука мазна
Која се љубав зове..тек тада проради машта,она
Све ружно отера у снове, и само воли и прашта.
Ко то љубав жели да отме, а да не сагори... Ко то убија осмех да би прозвао јауке
Ко то кажњава миловања мачем осуде....НЕ, изнад неуспелих покушаја јадника издиже се љубав.
КО СМЕ ДА МИ БРАНИ ДА БУДЕМ ЗАЉУБЉЕН
Зауставите врелину жара, јер мрем
За њом, све као смем-не смем
Кренем да живот скратим, па се вратим
На крају само поглед јој у себе удахнем.
А она... гори од страсти к`о вечни пламен
Љубим јој од очију сјен- ех да сам њен
Пожурим мислима поетним, завршим сетним
И тако будан без ње, а када видим је снен.
Затворићу очи да гледам је у више боја
Можда угледам на срцу жеље и осмех њен
Ја осећам и знам да никада неће бити моја
Ипак... ко сме да ми брани да будем заљубљен.
Дотакни погледом сузе што образе парају
Сломи у мени све жудње- за дане судње
Нека нестанем у твојим додирима, и мојим
Поразима, који рађају се да не разочарају.
О ви гласови у мени.. медни и отровни,заљубљени
Зар ја и она, као Акропољ кад грли Партенона
Не, давно смо пољупце на туђе усне згубила
Љубави нашој с` Јерихонским трубама су трубили.
НАЈСТАРИЈЕ ЦРКВЕНО ЗВОНО НЕ ЗВОНИ ВИШЕ
Србијо у крви мојој упита, мили роде
Светиње твоје пливају у муљу воде
Најстарије црквено звоно не звони више
По облациама страшно се проклетство пише.
Где да скријемо од бола срамотно лице
И стид од предака, кајања док год нас има
Који је злотвор вредан за жртву Грачанице
Зна ли ко Србина још, међу православнима.
Ко је угасио ноћи да више не светле јутра
Шта чека нас јадне-скарадне, неко зло ново сутра
Хоће да више се никад не крстимо са три прста
И неки нови изглед христовог распећа-крста.
Док молим се Богу до земље сагињем главу
Причешћа у души чувам, светињу божићне зоре
Од срама дићи се не смем.. да не угледам светог Саву
Вјероучитеља србског с` Христове свете горе.
Који год зло дозива, зло му се у кући рађа
Зноји се док авети снива,све креће му у безнађа
Када грех над грехом плови претвара се у сласти
На поган` душу људску сва проклетства ће пасти.
Опростите сви Немањићи, Душане силни-владаре
Кнегињо Милице-мученице, и свети Лазаре царе
Од самих себе одбачени, нисмо вас достојни више
Ми потомци смо стида и срама, у нама се кукавци скрише.
ТИ СИ МИ СВИ НАЦРТАНИ НА ИКОНАМА СВЕЦИ
Заборави ме у једном даху,док трепнеш
Ја увек волећу те, и кад` другог сретнеш
И све пољупце наше, уздахе и додире
У срцу закључај, тек-тек да кроз осмехе вире.
Чувам те нежно, као мало воде на длану
Ти си ми сви нацртани на иконама свеци
Јутарња росо, после потопа сунчани дану
Ако си срећна са њим, не таји- само ми реци.
У ковчег жеља све наше страсти ћу скрити
Уместо с` усана твојих мед из жучи ћу пити
Вечно ми срећна буди, освиту сна моје зоре
Макар мени,из дана у дан- било све горе и горе.
Данас, ил` неки други дан када зе љубав узме
Забранићу сновиама да снују,предивно моје
Бићу сакривен од себе и свих, ронићу сузе
Не знам, можда радоснице или оне тужне боје.
Будем ли просјак, ни динар немој да ми даш
Ако ме сретнеш- убеди себе да ме не познаш
Нежно окрени главу и хитај на зов љубави нове
А ја ћу гледати облаке, док загрљени плове.
Понекад љубав изгуби ум који никада имала није
И чини чуда неразумна, као кад лудило попије
Засветле очи неким чудним сјајем,страсти завриште
А срце као помахнитало неку нову љубав иште.
Нема коментара:
Постави коментар