среда, 10. август 2016.

Слава Станојевић: Двије пјесме из књиге "Сјећања"


   Јутарња пјесма

Јутрос је рано шарени пијетао
крилима снажно залупетао,
казао гласно: –Кукурику!
Дигао грају, буку и вику.


Диж'те се драге кокошке моје
и све остале живе главе!
Зрацима сунца крошње се боје,
росне ће капи нестат' са траве.


Идемо сви у једну врсту,
јутарња вјежба за кичму чврсту,
умијмо лица, доручак стиже,
зора је, ево, све ближе и ближе!



Залуд се љути пас Жућа,
сном га још мами његова кућа,
a мачак лијено зијевну, па рече:
– Ух, кад ће опет стићи вече?


Није се, само, љутио Јова,
он данас учи прва слова,
чека га школа и знања нова,
захвалан је пијевцу до крова.



Борба

Два се јунака, два бика љута,
Сретоше насред небеског пута,
Високо, мрке, дигоше главе,
У борбу да крену, жељни славе.


Рогови оштри дубоко боду,
Разли се прасак по тмурном своду,
Ноздрве ватра ожеже жива,
Огањ се крвав на земљу слива.


И залуд небо тугује, плаче,
Пожар се шири јаче и јаче,
Изгуби живот и храст у гори,
Па ц'јела шума о томе збори...


Обузе умор врела тијела,
Потече бистар зној са чела,
Поклекну један, други за њиме,
Вјетар их диже у висине.


Растрга бикове, жељне смрти,
По беспућима сада их врти.
Спржи им сунце очи и лице,
Узе им земља душу и срце.


Плаветнилом, небеског пута,
Сад само сјена њихова лута.
О борби мучној, потајно збори,
Спржени храст, у мрачној гори.

 



Нема коментара:

Постави коментар