Јутарња пјесма
Јутрос је рано шарени пијетао
крилима снажно залупетао,
казао гласно: –Кукурику!
Дигао грају, буку и вику.
Диж'те се драге кокошке моје
и све остале живе главе!
Зрацима сунца крошње се боје,
росне ће капи нестат' са траве.
Идемо сви у једну врсту,
јутарња вјежба за кичму чврсту,
умијмо лица, доручак стиже,
зора је, ево, све ближе и ближе!
Залуд се љути пас Жућа,
сном га још мами његова кућа,
a мачак лијено зијевну, па рече:
– Ух, кад ће опет стићи вече?
Није се, само, љутио Јова,
он данас учи прва слова,
чека га школа и знања нова,
захвалан је пијевцу до крова.
Борба
Два се јунака, два бика љута,
Сретоше насред небеског пута,
Високо, мрке, дигоше главе,
У борбу да крену, жељни славе.
Рогови оштри дубоко боду,
Разли се прасак по тмурном своду,
Ноздрве ватра ожеже жива,
Огањ се крвав на земљу слива.
И залуд небо тугује, плаче,
Пожар се шири јаче и јаче,
Изгуби живот и храст у гори,
Па ц'јела шума о томе збори...
Обузе умор врела тијела,
Потече бистар зној са чела,
Поклекну један, други за њиме,
Вјетар их диже у висине.
Растрга бикове, жељне смрти,
По беспућима сада их врти.
Спржи им сунце очи и лице,
Узе им земља душу и срце.
Плаветнилом, небеског пута,
Сад само сјена њихова лута.
О борби мучној, потајно збори,
Спржени храст, у мрачној гори.
Нема коментара:
Постави коментар