И ево је опет. Дошла да бистри сјећања, овако ситна и досадна натапа албум успомена. И свака кап окреће још један лист.
И опет летимо, киша и ја, кроз вријеме и дане, године и ноћи, заробљени у пјени облака боје црне кафе.
Спуштамо се у јесењи дан, са истим овим сузама испод неба. У јутро када се са бебом у стомаку и сином поред себе пењем козијом стазом, са завежљајима на самару мршавог коња. И као сад чујем звук камиона што мирише на мокру прашину, и видим нас стијешњене у њему. И идемо, а не знамо гђе. И гледам мужа како скида горњи дио тренерке и пружа неком ко нема ништа.
Имамо среће. Не спавамо на поду велике хале, ледене од сјене зелених брда, што стежу тај градић мали, и душе уморне од неизвјесности.
Добро је, имамо прави кревет и вечеру.И чуђење мога сина када се пробуди у непознатом и каже ми:" Мама, како си лијепо средила собу".А не зна, онако мали, да његова соба више не постоји.
И бистри ова суза иза вјетра слику аутобуса, препуног уплашених лица, и живота спакованих у торбе. И држим руку на стомаку да заштитим Њу, ситну и нерођену, од зноја и барута, од туге и плача.
И спусти ме облак у поље шатора са сивим ћебадима, што гребу као вунене чарапе моје баке.
ИКАР за ручак. Гладни смо. Гледа нас говече са зида конзерве. И гледаће још дуго...
И журиш да нађеш телефон. И тај страх надолазећи као олуја, обузима те и стеже. И Она осјећа све, па ножицама гребе постељицу да ми мисли скрене са смрти на живот.
И само један позив да чујеш јесу ли живи.
Јер рекоше да нису.
Писма од Црвеног Крста не стижу..
Радиоаматери губе таласе.
Рат је..гине се..
И као сад се сјећам како ми кожа бриди од среће кад им чујем глас.Добро су.
Послије те вијести и ИКАР се лакше гута.
А тако је ружан!
И баци ме облак у загрљај моје мајке, што ме чека у дворишту непознате куће. И она је чула оно најгоре.
И стеже ми прсте , исто онако, као и ја руку свога ђечака.
И чудно ми.. Спавам у некој кући гђе ништа моје нема, сем људи.
Ни једна успомена из ђетињстав. Ништа!
Ни препариране вјеверице , ни фазана, ни оне сове што ме гледа из предсобља са зелено бијелим плочицама.
Ни цртаних романа Блека и Загора.
Ни оне смеђе, уске пећи на дрва, што је гасила искрице иња по зеленим зидовима моје собе.
Хладне су ноћи у мом селу..биле..
Сада више ништа не знам, осим да и за овом собом неко плаче.
И не могу даље..превише је..Хоћу назад!
И враћа ме облак.
Склупчана испод плавог покривача , питам се, да ли би могла осјетити његову мекоћу, да ме није гребало ћебе боје блата.
У устима ми још укус конзерве што мирише на рат.
Добро је..живи смо!
Нема коментара:
Постави коментар